NAPREDNI KURS MONTAŽE – RITAM U DRAMSKIM DIJALOŠKIM SCENAMA
The Hours (Sati) – 2002.
Pretposlednja scena u filmu koji prati život tri žene (Nikol Kidman, Džulijen Mur i Meril Strip) u tri različite epohe. Ričard (pisac u kasnim pedesetim) se ubio na dan kada je trebalo da dobije nagradu za životno delo. Meril Strip (prijateljica preminulog) po prvi put upoznaje Džulijen Mur (majku preminulog). U sceni saznajemo šta se desilo u prošlosti (ono što majka govori mi kao gledaoci nismo znali, ali znamo razlog njenog postupka, za razliku od ostalih likova). Kroz dijalog, majka implicitno govori razlog svog postupka a Meril Strip prelazi put od osude do empatije…
Moonlight (Mesečina) – 2016.
Poslednja scena u filmu. Šaron (momak u sivoj majici) iznenada, posle 10 godina dolazi u posetu jedinom drugu iz srednje škole. Drug je iznenadjen jer je Šaron sada opasan momak, kriminalac (u većem delu filma gledali smo ga kao emotivnog dečaka i tinejdžera koji je trpeo nasilje u getu u kojem nema mesta za „slabiće“) . Kroz dijalog implicitno saznajemo sve što u filmu nismo videli (šta se desilo od poslednjeg puta kada su se videli). Napomena: U sredini filma videli smo da su se kao tinejdžeri u jednoj sceni poljubili na nekoliko sekundi.
WESTWORLD (HBO SERIJA)
Prva epizoda. Westworld je zbavni park za odrasle. Bogataši iz celog sveta dolaze u “diznilend” u kojem je sve dozvoljeno. U parku su domaćini roboti koji su isprogramirani da zabave “goste” a da na kraju svakog dana zaborave šta im se sve dešavalo. Ovo je scena sa kraja prve epizode: Robot (Piter) se ponaša čudno a programeri pokušavaju da ustanove u čemu je problem… Robot u zabavnom parku ima ulogu miroljubivog i naivnog rančera, oca lepotice Dolores koja često trpi nasilje od strane posetioca. Sve što govori je novost za nas kao gledaoce i mi, kao i programeri, ne znamo šta se zapravo dešava… (scena se završava u petom minutu, ali sam ostavio još nekoliko minuta kojima se završava prva epizoda – zbog paralelne montaže i naznake šta će se desiti u sledećoj epizodi). Čitava serija je poznata po svojoj nelinearnoj dramaturgiji (stalnom „skakanju“ kroz vreme, tako da gledaoc tokom epizode pokušava da uklopi sve kockice i shvati šta se kad dešava). Ipak paralelna montaža na nivou epizoda je uradjena tako da “ previše ne zbunjuje“ i „ne smeta“ tj „ne frustrira“ gledaoce. U drugoj sezoni već frustrira 🙂