Govorna radnja

1. Na kraju svake rečenice se spušta glas kao da stoji tačka, i kada stoji znak pitanja ili uzvika.
2. Zarezi se ne čitaju ili se čitaju kao da su tačke. Dakle, isto se spušta glas kao da je kraj rečenice.
3. U svakoj rečenici postoji jedna reč koja je posebno naglašena – akcentovana (primarni akcenat, logički akcenat). To je ona reč koja donosi novu informaciju u odnosu na prethodni razgovor ili situaciju. (Milan je sad stigao.)
4. Pitanje se čita isto kao da je na kraju tačka (na kraju se spušta glas). Nikada se ne podiže glas na kraju rečenice. (Da li idemo u bioskop? Zašto nisi uradio domaći?) Akcentuje se reč koja je najvažnija.
5. Svaka rečenica ima svoje značenje koje je u skladu sa osnovnom radnjom (unutrašnjom i spoljašnjom) odnosno svoj podtekst.
6. Govorna radnja zavisi od odnosa, cilja, radnje, okolnosti. Govornom radnjom uvek želimo nešto da postignemo, da na određeni način utičemo na sagovornika!
7. Govorna radnja nije izdvojena od ostalih elemenata glume već sa njima čini neodvojivu celinu.
8. Govornom radnjom glumac: pita ili odgovara, traži informaciju ili je daje, nudi ili odbija, preti, zapoveda, zahteva, saglašava se, obećava, prekoreva, stišava, podbada, izražava sumnju, iznenađenje, divljenje, teši, objašnjava, pravda se, optužuje, nagovara ili odvraća, opominje…..
9. Sama melodija rečenice se menja u zavisnosti da li pitamo, tvrdimo, zapovedamo i sve to ne činimo samo glasom i rečima, već svojom mimikom, gestom, držanjem, celim telom.